Info Panel
Početna  /  Vremenska lenta  /  Krka u Zoranićevim Planinama : Od Krke rike i kud prohaja i od nje istoka
  • k8m3h7n9pk89

Krka u Zoranićevim Planinama : Od Krke rike i kud prohaja i od nje istoka

Petar Zoranić (Zadar, 1508. – između 1543. i 1569.), renesanskni pisac, autor prvoga hrvatskog romana Planine iz 1536. godine. U Kapitulu 21 romana Planine Zoranić opisuje vilu Krku te spominje Topolje kao mjesto izvora Krke, starohrvatske gradove Nečven i Čučevac (Trošenj) te Skradin, Šibenik i Zadar.

k8m3h7n9pk89
Preslika romana Planine Petra Zoranića dostupna je u Digitalnoj zbirci Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti.

Donosimo i poglavlje Planina (Kapitul 21) u kojem se spominje Krka:

Jur svude jasna zora novi dan navišćevaše i ptičice sunčenu svitlost žubereći pozdravljahu, kada kupno s Dinarom ustah se, na ljubavi i po njoj povraćeni slobodi zahvalih i ča bolje umih unapridak priporučih se; i željan na domaće bašćine dojti, put uprosih. Tad ona: – Ne meni – reče – da Milosti, sinko, zahvali. A put tvoj doma pojti nije da se nauznak kud si došal vratiš, da niz goru ovu pram poldne pojdi i tude na bašćine laznije i zdravije dojdeš.

Tad ja zbogom rekši, niz vrh uputih se vazda gornju nogu stanoviteći, i grede u livo uho sunce ističući tepljaše mi. I ne vele prošad, na livu moju polag vrulje iz gore raskošo i obilo vrući najdoh se, i tuj kud ću proći sumnjivo misleći, eto iz vrulje s maljahnom plavcom vila jedna, sva u vodeni prateži, dvorna pram meni izašadši reče: – Ulizi slobodno u brodak moj, ja ću te u poznane strane dovesti. – Ja budući od prija tih ali takovih stvari skusija, budi da nikuko predljiv, jer ona sva vodena, a plavca od vodene site prez jinoga načina upletena biše, ništar manje vižbom ukripljen u brodak ulizoh ki samo po nje zapovidi prez jidra i vesal kud ona hotiše ploviše. Želja u meni, kako je običaj, neznano znati tko ta vila biše, srdačce nukaše opitati, dali stid nika jazik ustezaše, jer mnogokrat prezrazborno opitanje najkoli od božanstvenih čeljadi od kih, kako mi se vidi, vila biše, na pogibili zanilo jest; uto muče steći i samo nje pozor nigda i nigda pozirah. Tad ona morebiti ono ča ja željah domišljajući se: – Ne čudi se – reče – ni plavci ni meni takove nas gledajući.

Da znaš, ja Krka zvana jesam, Dinarina hći, vila i gospodarica rike ove. – U to tiho dali hrlo plavca ploviše, i na desnu jur nigda pićni ostavismo. I ne vele prošad, eto vila jedna velik sud vode za harač Krki pokloni, a na sudu Butinšćica dijaše; iz druge strane dojde pak niki sudom velikim takoje i on harač prida, a ime na sudu Topolje; i jinih mnozih s obih stran vil vidih ke se Krki klanjahu i vode za harač pridavahu tja deri dokle se s morem ljubi. I tako plovući, s live i desne strane kaštele, polače i sela, nigda obila i bogata, a sad rasuta prez izma vijahu se. Tad na misto jedno alit na brig dojdosmo, kadi voda iz visoka i strmena briga jako i vele naglo rovući pada. Stah ja tad predljiv nemalo skok ta s tom plavcom prijati ništar manje, ne znam kako, zdravi doli najdosmo se. Reče mi tada vila: – Na sedmera takova i još strašnija mista pri neg k moru dojdemo priti nam je. – Tad grad Nečven s live, a Čučevac grad s desne ukaza mi i jini razliki kašteli i polače i sela. I jur sve sedmere slapske skoke preskočiv i minuv na desnu stari i nigda slavni ukaza mi, koji ja ugledav jadovno uzdahnuvši, kako nigda Meris pastir, rekoh: – Aj, deželjo naša, vele nevoljnoga Skradina bliza susedo! – Tad udilje prošad, jur slanom vodom slatka se mišajući na usta aliti na konac rike dojdosmo; i na livu sminojaki i slavni grad Šibenik, pun razlikih kriposti, vidih; i tuj vila na kraj me ostaviv otide. Stah ja nikuko razgnivan, budući sam samcat ostal, budi da u poznanih deželjah bih. I tako steći, eto vilu na zlati jabuci kraju priplivati ugledah, koja reče mi:

– Kako sam te u put tvoj van bašćine s tvojim htinjem zavela, tako sada opet zdrava i slobodna i čudne stvari vidiv prohitrena na bašćinska stanja dovesti hoću. Hodi dake sa mnom. – Poznah tad ja da to ona Milošća jest, i na zlatu jabuku stupih i snjom se otpravih, za sobom Šibenik grad ostaviv. Idosmo malne u zapadnje strane upram, desnom stranom stanovitu zemlju, a livom razlike školje koseći, sela, polače i kaštile s vinogradi i voćem s obojih stran gledajući. Vidih ne dohodeć slavnoga Zadra Stanu vilu na brigu plačući, od ke pritvora na planinah pripovist sliših; vidih pake malo od nje Zadar čestiti i napokom k mistu pristah kadi pri stricu Zatonu Dražnik u vrulju pritvoren vodom kopnjaše, i toti me vila na kraj postavi i reče: – Eto slobodna i od uz odrišena i zdrava po božanstvenom htinju na stan dovela sam te. Sad u miru s utišenom pametju i s razborom živiti nastoj. – I to rekši zamunu se.

Tekst preuzet iz: Wikizvor